Павле Иванковић, VIII1
Павла сам упознала када је био трећи разред. Дошапнула ми његова учитељица Зорица Милошевић: „То је дечак који обећава.“ Није била случајност што је у тадашњој представи посвећеној древном Египту глумио Хоруса, бога неба са главом сокола – птице која лети високо и види далеко. Тај мали, црни соколић још тада је раширио своја крила и винуо се до највиших школских висина, до Ђака генерације.
У моје V1 одељење је дошао Павле кога из милоште зовем Паја. Ушетао је дечак благог осмеха, смиреног погледа, радозналих очију, несвестан да својом реткошћу наглашава своју посебност. Када сам боље упознала породицу Иванковић, схватила сам да је то дар његових родитеља Марије и Мирослава који су својом племенитошћу били Павлова подршка и база лепог васпитања.
Не воли Паја да се хвали и пратећи ове редове знам да помало и црвени, али скромност је врлина великих и изабраних. Корачао је сигурно кроз школовање. Књиге су га уводиле у свет математике, српског језика, технике и технологије, историје где је као његове лего коцке слагао престижне награде. На републичким такмичењима ушао је круг најбољих у држави.
Павлова посебност је то што је сачувао и ведар дух и љубав према малим, животним стварима. Слободно време испуњава оним што највише воли. Миран и стрпљив, са другарима проводи време на Колубари где заједно пецају јер за добар улов је потребно доста упорности као и за освајање медаља. Заједно пролазе километре на бициклама, истражујући нова места за летњу разоноду. Воли Павле да оде и на планину Тару да посети њене реке, шуме, видиковце да утоне у мир и врати се коренима своје маме и њених предака. Посебно је везан за Грчку и њену храну, а ја бих додала и историју јер на додатним часовима је могао да буде прави саговорник који својим питањем натера и наставника да застане и размисли.
Павле, сада већ стасити високи дечак, умео је вешто да одолева ветровима искушења да остане чврсто на својим ногама. Градио је свој пут стрпљењем, радом и добротом. Изазове је лако прескакао, попут препона, али на животној стази. Савладао их је истом одлучношћу као и у атлетици, спорту у којем осваја медаље. Брзину и спретност показује и у стоном тенису и није случајно што ти спортови рекла бих бирају Павла, за њих је потребна стабилност, упорност, бритак ум, све што нашег јунака прати кроз његово одрастање.
Другари кажу да је добар друг, увек спреман да помогне, а разредна би нагласила и да је истинољубив. И када бих пренаглила у грдњи, Павле би смирено изговорио реченицу: „Али, разредна, заиста нису криви.“ Није тражио заклон за себе, већ за друге што га чини правичним и оданим другом.
Драги Павле, када будем погледала у другу клупу до врата нашег историјског кабинета, знаћу да је то било твоје место. Надам се да ћемо се још који пут срести када ћеш ми твојим препознатљивим осмехом рећи: „Разредна, остварио сам свој сан.“ До тада ти желим пуно успеха да мој Хорус са почетка приче прелети небо, досегне највише висине знања, али и сачува себе и своју посебност у том лету! Срећно, соколе!
Маја Грујић, одељењски старешина