На данашњи дан… да се не заборави. Требало је… „У ред… У ред!” Не …

На данашњи дан… да се не заборави.

Требало је…

„У ред… У ред!”

Не могу ни да размишљам због повика ових људи униформисаних, због Павловог погледа који ме по грудима пресеца. Испред мене хода, окреће се, у очи моје гледа. Да му одговорим, не могу. Да му кажем нешто, не смем. Не знам ни шта бих. Мисли ми се брзо појаве, па нестану, као да једне друге прескачу, ућуткују. Ни на шта не могу да се концентришем, ни о коме да до краја мисао завршим… а јутрос никада срећнији био нисам.

„У ред!”

Помоћ сам јој обећао у пољу, мајци својој. Само мене мушког има. Зна ли? Зна ли да су нас из учионице извели, да идемо… да корачамо ка… зна ли? Лице њено замишљам, дланове испуцале и благе осећам по образима, осећам како ме милују као никада пре. Знам да ме руке њене сад не додирују стварно, али су ми образи тако врели, осећам то… Загрлила ме је јутрос јако, пољубила као и свако јутро, а ја сам журио да у школу не закасним и само сам… отрчао. Нисам се окренуо да јој махнем, да је погледам…

„Милане, хоће ли нас…?”

Окренуо се Павле и успео да ме пита, да каже оно што га је мучило, али није реченицу завршио. Кундаком га је по глави војник ударио. Није ни јаукнуо, ништа… Павле, мој први комшија, мој друг најбољи. Нераздвојни смо од малена били. Увек је ситнији био, за две главе је нижи од мене сад, али срце има дупло веће од мојега… Павле…

„Не причај. У ред… У ред!”

Нисам је загрлио. На мајку се враћају мисли моје, на руке, на очи њене. Сада и те мисли престају јер Миличине очи видим како ме гледају док се на њену капију наслањам. Данас је требало да јој кажем, данас после школе је требало да је видим и кажем да ми очи њене из главе не излазе, да њен глас чујем на сваком месту, у сваком добу дана, да ноћу заспим са њеним лицем пред очима. Данас је требало да јој кажем.

Ушли су у учионицу када сам прстима додиривао папирић у џепу панталона на којем сам написао да чека ме код храста нашег пре него што ноћ падне. Додиривао сам га да тако осетим и љубав своју… А онда су ушли и извели нас, нас ђаке. Нико ништа питао није, нико се побунио није… и ја сам мислио да ће нас извести испред школе и прочитати нам објаву неку нову, али… руке су нам везали и… ходамо сада сви… и мој Павле и Саша и Петар и Милоје и Славко и Драгољуб и Данко и Славко и… нико од нас не чује се. Само ход одзвања мислима мојим и повици људи који оружје носе. Не смем да размишљам куда нас воде, не смем… јер толико тога треба да урадим вечерас, сутра, за годину, за десет… толико тога.

„Брже! Брже!”

Поглед ка небу дижем да… Кажу да је последњи крагуј убијен још давно, али… можда ће сада однекуд долетети и спасити нас, узети мене и другове моје… Крагуја сам замишљао од малена, од оног дана када ми је деда испричао причу како је наше место добило име… Крагујевац… по крагују.

„Стооооој!”

Требало ју је јутрос загрлити јако… најјаче. Требало је…

✏️ Аутор: Снежана Кезовић, наставница српског језика и књижевности.

🏆 Друга награда на Прометејевом конкурсу „Читаоци пишу – Трагом историјских догађаја” 2024. године.

Подели објаву: