МЕНТАЛНА РЕТАРДАЦИЈА

Стање у којем се налази дете са недовољно развијеним моћима сазнајних функција. С обзиром на то да је интелигенција, према још увек важећим схватањима, основна структура сазнајних процеса, то се проценом интелигенције у деце процењује и ниво заосталости развоја њихове личности у целини.

Ментална ретардација може се сагледати и као дисхармоничан процес. Утврђено је, на пример, да у оквиру лаке менталне ретардације постоји око 50% оних који се теже укључују у васпитно-образовни процес. Њих чине деца из свих слојева друштва, али са великим разликама у постигнутим резултатима на одређеним субтестовима интелигенције. Другу групу чине деца из социјално-економски угрожених породица, али са уједначеним налазима на субтестовима интелигенције. Она су знатно социјабилнија у оквиру своје категорије и успешнији су ученици у специјалној школи. То указује на групу примарно осујећене деце у развоју и на групу васпитно и едукативно занемарене деце чији основни потенцијал није био довољно моћан да без подстицања оствари свој максимални вид интеграције сазнајних процеса.

Може се рећи да се ментална ретардација јавља као нижи облик организовања интелигенције одређен било генским кодом, било озледама ЦНС-а, било раним ускраћивањима емоционалне подршке и срединских подстицаја примарних могућности детета.

Савремени концепти менталне ретардације дефинишу основе овог стања у три равни: прва је смањеност нивоа интелигенције, друга - смањеност социјалне компетенције, и трећа - чињеница да је све то већ уочено у раном детињству. Све три равни могу се свести на елементе органске основе (генетика, озледе ЦНС-а), на проблем интелигенције и на проблем издиференцираности осећања као мотивација које усмеравају и интелигенцију и општу активност детета.