МЕНТАЛНА РЕТАРДАЦИЈА

Стање у којем се налази дете са недовољно развијеним моћима сазнајних функција. С обзиром на то да је интелигенција, према још увек важећим схватањима, основна структура сазнајних процеса, то се проценом интелигенције у деце процењује и ниво заосталости развоја њихове личности у целини.

Ментална ретардација може се сагледати и као дисхармоничан процес. Утврђено је, на пример, да у оквиру лаке менталне ретардације постоји око 50% оних који се теже укључују у васпитно-образовни процес. Њих чине деца из свих слојева друштва, али са великим разликама у постигнутим резултатима на одређеним субтестовима интелигенције. Другу групу чине деца из социјално-економски угрожених породица, али са уједначеним налазима на субтестовима интелигенције. Она су знатно социјабилнија у оквиру своје категорије и успешнији су ученици у специјалној школи. То указује на групу примарно осујећене деце у развоју и на групу васпитно и едукативно занемарене деце чији основни потенцијал није био довољно моћан да без подстицања оствари свој максимални вид интеграције сазнајних процеса.

Може се рећи да се ментална ретардација јавља као нижи облик организовања интелигенције одређен било генским кодом, било озледама ЦНС-а, било раним ускраћивањима емоционалне подршке и срединских подстицаја примарних могућности детета.

Савремени концепти менталне ретардације дефинишу основе овог стања у три равни: прва је смањеност нивоа интелигенције, друга - смањеност социјалне компетенције, и трећа - чињеница да је све то већ уочено у раном детињству. Све три равни могу се свести на елементе органске основе (генетика, озледе ЦНС-а), на проблем интелигенције и на проблем издиференцираности осећања као мотивација које усмеравају и интелигенцију и општу активност детета.

Овако схваћена ментална ретардација подразумева примену метода подстицања емоционалне диференцијације (сазревања), као и активности које подстичу испољавање интелигенције у социјалном пољу и усмереност ка телу преко кога се превазилазе одређени облици озледа ЦНС-а и подстиче општи телсни развој и диференцијација чула и моторике. При томе стално треба имати на уму да опажање чулима, доживљавање односа са реалитетом путем спретности покрета и тела, и способност да се опажено прожето осећањем и доживљено телом назове речју чине основу сваког даљег развоја мишљења и ослобађања потенцијала интелигенције који дете поседује. Остваривањем увек максималних способности чула, моторике, интелигенције и емоција остварује се и јединствени сазнајни процес за свако дете појединачно. Што су опажање чулима и покретом и препознавање (гностички процес) у ЦНС-у квалитетнији, и што је финија мотивација, уз што богатије проосећавање опаженог, то ће бити квалитетнији и анализа и расуђивање у чијој је основи интелигенција. Успореност развоја било које од ових структура нарушава интегративне моћи личности у препознавању онога што се дешава како у спољном свету, тако и у њој самој.

Уколико се не делује стручно на одређене структуре сазнајне организованости детета, тада ће се и оне друге структуре, које су узнапредовале до неке мере, повиновати способностима ниже развијених структура и тиме зауставити даљи развој.

У данашње време не постоји могућност да се "повећа" интелигенција и да се деца из нижег степена менталног хендикепа пребаце у виши степен, нити постоји могућност да се из ступња лаке менталне ретардације пребаце у ступањ граничног стања или просека. Међутим, веома раним подстицајем развоја гностичких функција и мотивација, а то значи диференцијације осећајног развоја, може се утицати на ослобађање свих потенцијала интелигенције и њихово плодоносно интегрисање, при чему се открива да је неко дете, које је дијагностиковано у оквиру одређеног ступња менталне ретардације, у ствари тамо само "залутало" услед небриге или лошег вођења васпитног и образовног поступка у породици или васпитно-образовној установи. То може довести до несугласица између родитеља и стручњака, као и између самих стручњака, које су засноване на квалитету њиховог знања и емоционалним потребама у тренутку када се овај "скок интелигенције" код деце примети.

Ментална ретардација је, дакле, стање које се фиксира током првог детињства, било на основу оштећења ЦНС-а или у оквиру озбиљних, за квалитет емоционалног живота детета снажно фрустрантних емоционалних лишавања.

(Извор: Дефектолошки лексикон, група аутора, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1999.)